[b]Svaki roditelj se nada da njegovo dete razvija pozitivan osećaj samopoštovanja.
Kako će deca videti sama sebe,
najviše
zavisi od roditelja, što je za njih velika odgovornost i najveći izazov. Osobe
koje imaju pozitivan utisak o sebi, imaju i pozitivan utisak da mogu i nešto
vredno da doprinesu. Oni su stanju da slobodno istražuju svet oko sebe ili da
se otisnu daleko u svet bez bojazni, da rade u pravcu ostvarivanja svojih ciljeva
i koračaju kroz život sa pozitivnim očekivanjima i zadovoljstvom.
Unutrašnja slika o sebi razvija se veoma rano u životu.
Od samog početka, beba uči kako
ljudi reaguju na nju i kako je ljudi vide. U periodu od oko 18 meseci, dete ima
jasan uvid da ima odvojen i poseban indetitet. U tom najranijem uzrastu,
sticanje dobrog utiska o sebi povezano je sa prepoznavanjem jedinstvenih kvalitete
detete od strane okoline. Važno je da roditelji obrate pažnju na temperament
bebe i da li njihova očekivanja odgovaraju temperamentu bebe.
Deca koja imaju samopouzdanje rado prihvataju izazove, rad i saradnju sa
drugima. Kada deca ne razviju samopouzdanje, ona se fokusiraju na neuspeh
umesto na uspeh, na probleme umesto rešenje, na prepreke umesto na cilj. Ne
postoji jedan put da se poveća samopoštovanje, ali jedan od načina je da se deci
pokaže "bezuslovno pozitivno poštovanje", odnosno prihvatanje deteta
kao osobe, čak i kada je njegovo ponašanje neprihvatljivo.
Prepoznavanje iskrenosti. Pohvale
Deca
prepoznaju istinsku iskrenost pohvale kada dolaze iz srca i jer takve pohvale
obraćaju pažnju na nešto određeno šta je dete uradilo. Ponekad trošimo mnogo
vremena govoreći "Baš si dobar!" pitajući se zašto to detetu postaje
malo značajno. Bolje je biti određeniji sa zapažanjima na primer kao "Baš
si se potrudio da napraviš tu kulu od kocki!" ili "Hvala ti što si
pomogao Mini da pokupi igračke".
Samopoštovanje
je privatan (lični), unutrašnji doživljaj, tako da komentari roditelja imaju
najveći uticaj na detetovo stvaranje slike o sebi i kako se vidi iznutra. Kada roditelji
pohvaljuju dete, treba da paze da to rade na način koji povećava utisak
unutrašnjeg zadovoljstva deteta. Pohvala je spoljašnji izvor poštovanja koji je
koristan ali ni priližno vredan i efektan kao unutrašnji izvor koji dolazi od
osećaja sposobnosti (“ja to mogu, umem znam”).
Poštovanje
Poštovanje je druga ključna komponenta u
povećavanju samopoštovanja deteta. Postoji par načina putem kojih roditelji
mogu pokazati poštovanje prema svom detetu.
Mogu mu ponuditi da izabere, a onda poštovati i povinovati se njegovoj odluci.
Pokazujući pouzdanje u sposobnost deteta da na napravi izbor pomaže mu da
izgradi samopouzdanje. Pitati dete, a onda uraditi suprotno njegovim, a shodno
sopstvenim očekivanjima ne pomaže detetu da više poštuje sebe. Roditelji to
znaju jer ih takvi postupci supružnika, šefa, političara za koga su glasali
takođe frustriraju.
Drugi
način da se pokaže poštovanje deci je da se objasne razlozi koji stoje iza
pravila ili odluka koje odrasli donose. Roditelji traba da izbegavaju razgovor
o deci u njihovom prisusutvu osim ako nisu uključena u razgovor.
Sposobnost
Najefikasnija
stvar koju roditelji mogu da urade da dete ima samopouzdanje je da mu pomognu
da stekne sposobnost unutrašnjeg osećanja vladanja sobom. Malo je verovatno da
će se to dogoditi ukoliko roditelji nisu uspeli i sami da steknu tu sposobnost.
U tom slučaju to bi bilo kao da dete uče da ne krade, a svakodnevno se pohvale
kako su sa posla ”doneli” nešto od kancelarijskog pribora.
Svaki
put kada dete uradi nešto dobro, ono se oseća sposobnim za to to je uradilo, a
ne zato što je neko rekao da je ono sposobno. Ovde je dato šest praktičnih
puteva kojima se može pomoći deci da steknu više samopouzdanja.
*
Ohrabrivati dete da samo bira i da bude
što više može nezavisno.
*
Stvoriti mu mnogo različitih
situacija u kojima može da se iskaže i doživi iskustvo uspeha.
*
Stvoriti prilike koje su izazovne ali
ne i previše teške ili frustrirajuće.
Kada dete usvaja novu veštinu, ono treba
da vežba i da pokušava iznova.
*
Uvažiti raziličitost interesovanja
i veština kod dečaka i devojčica, ali izbegavati pojačavanje stereotipna o
tome koje su igre odgovarajuće za dečake, a koje za devojčice. Obratiti
pažnju na to da se dozvoljava i ohrabruje jednak pristup aktivnostima i
veštinama. Deca tako neće postati ženstvenija (dečaci) ili muškobanjasta
(devojčice), već će steći doživljaj da smeju i da mogu.
*
Ponuditi puno kreativnih
aktivnosti gde dete može da istražuje proces stvaranja i izražavanja
svojih ideja i emocija.
*
Ponuditi detetu što više
prilika za interakciju i igranje sa drugom decom i pomoći mu da shvati
strategiju slaganja sa drugim za koju je ključna sposobnost “čitanja”
osećanja i namera drugih iz njihovog ponašanja. To je ključ i za odrasle,
zar ne?[/b]