Osmansko carstvo

Osman I [/b]




Širenje Otomanskog carstva (1299-1683)
[b]
Osmansko
carstvo je prvobitno bilo bejlik unutar Seldžučkog carstva u 13. veku.
Godine 1299., Osman I proglašava nezavisnost Otomanskog principata.
Murat I je bio prvi Osmanlija koji se proglasio za sultana. Posle
osvajanja Konstantinopolja godine 1453., država postaje moćno carstvo
sa Mehmedom II kao carem. Carstvo je dostiglo svoj vrhunac pod
Sulejmanom I u 16. veku, kada se prostiralo od Persijskog zaliva na
istoku do Mađarske na severozapadu, i od Egipta na jugu do Kavkaza na
severu. Kroz svoju šest vekova dugu istoriju primalo je kulturne
uticaje i Istoka i Zapada, kao što je takođe ostavilo neizbrisiv trag
na teritorijama na kojima se prostiralo.
Tokom svog postojanja,
carstvo se borilo za kolonijalni uticaj u Indijskom okeanu. Ratna flota
je poslata da podrži muslimanske vladare u Keniji i Acehu kao i da
odbrani osmanlijski monopol na trgovinu robovima i začinima. U Acehu,
Osmanlije grade utvrđenje i donose velike topove. Osmanlije su takođe
pomagale holandske protestante u borbi protiv vlasti katoličke Španije.
U
17. veku, carstvo slabi pod uticajem spoljašnjih i unutrašnjih
neprijatelja i zbog skupih ratova, naročito protiv Persije, Rusije i
Austro-Ugarske. Posle poraza kod Beča godine 1683., postalo je jasno da
Osmansko carstvo više nije bilo jedina supersila u Evropi. Tokom serije
reformi, carstvo uspeva da i dalje bude jedna od važnijih političkih
sila u Evropi. U Prvom svetskom ratu, pridružuje se Centralnim silama
koje gube rat. Posle Turskog rata za nezavisnost (1918.-1923.),
osnovana je moderna država Republika Turska 29. oktobra, 1923. od
ostataka nekadašnjeg Osmanskog carstva.






Društveno uređenje

Državna
organizacija u carstvu je bila zasnovana na hijerarhiji sa sultanom na
vrhu i pod njim vezirima, drugim dvorskim službenicima, i vojnim
zapovednicima.

Kultura

U Srednjem veku Osmanlije su imale
neverovatno visok stepen tolerancije prema stranim kulturama i
religijama, naročito u poređenju sa hrišćanskim Zapadom. Ranije su
Turci proterali Vizantince iz Male Azije i dalje ih potiskivali ka
Evropi. Ali, kako su se Osmanlije približavale dalje prema zapadu i
sami su primali kulturne uticaje pokorenih naroda. Kultura porobljenih
naroda se utkala u tursku, stvarajući karakterističnu Osmansku kulturu.
Posle zauzimanja Konstantinopolja (kasnije nazvanog Istambul) godine
1453., većina crkava je ostala netaknuta i samo je Aja Sofija
pretvorena u džamiju. Dvorski život je u mnogim aspektima zadržao
drevne tradicije koje potiču iz Persije, ali je posedovao i mnoge
elemente vizantijske i evropske kulture. Vekovima je carstvo bilo
utočište proteranim i progonjenim Jevrejima iz Evrope, koji tamo nisu
imali slobodu ispovedanja sopstvene vere, a koja je u Osmanskon carstvu
bila dopuštena.

Vojno uređenje

Vojska je predstavljala
složen sistem sačinjen od regruta i plaćenika. Plaćenici, koji su se
nazivali "timari", dugo vremena su predstavljali srž otomanske vojske.
Konjica je koristila lukove i kratke mačeve, i koristila nomadsku
taktiku ratovanja sličnu mongolskoj. Otomanska vojska je nekada
predstavljala jednu od najnaprednijih borbenih sila u svetu, s obzirom
da su među prvima usvojili muskete. Čuveni odredi janjičara činili su
elitne jedinice i sultanovu ličnu zaštitu. Međutim, po završetku 17.
veka vojna moć opada zbog nedostatka reformi, uglavnom zbog
korumpiranih janjičara. Ukidanje janjičarskih odreda godine 1826. nije
bilo dovoljno, i u ratu protiv Rusije, carstvo je oskudevalo u
savremenom ratnom materijalu i tehnici.

Sultani

Sultan
ili Padišah, a u Evropi takođe poznat i kao Veliki Turčin, bio je
jedini vladar i vlast u državi, bar zvanično. Dinastija se zvala takođe
i Osmanlije ili Kuća Osmana. Sultan je uživao mnoge titule kao na
primer Suveren Kuće Osmana, Sultan nad Sultanima, Kan nad Kanovima, i
od 1517, vođa Vernih i prorokov naslednik, i dr. Titulu sultana je
ustanovio Murat I godine 1383



[img][/img]



Spisak sultana Osmanskog carstva

• Osman I (1281-1326; bej)
• Orhan I (1326-1359; bej)
• Murat I (1359-1389; sultan od 1383)
• Bajazit I (1389-1402)
• Bezvlašće (1402-1413)
• Mehmed I (1413-1421)
• Murat II (1421-1444) (1445-1451)
• Mehmed II Osvajač (1444-1445, 1451-1481)
• Bajazit II (1481-1512)
• Selim I (1512-1520; kalif od 1517)
• Sulejman I Veličanstveni (1520-1566)
• Selim II (1566-1574)
• Murat III (1574-1595)
• Mehmed III (1595-1603)
• Ahmed I (1603-1617)
• Mustafa I (1617-1618)
• Osman II (1618-1622)
• Mustafa I (1622-1623)
• Murat IV (1623-1640)
• Ibrahim I (1640-1648)
• Mehmed IV (1648-1687)
• Sulejman II (1687-1691)
• Ahmed II (1691-1695)
• Mustafa II (1695-1703)
• Ahmed III (1703-1730)
• Mahmud I (1730-1754)
• Osman III (1754-1757)
• Mustafa III (1757-1774)
• Abdul Hamid I (1774-1789)
• Selim III (1789-1807)
• Mustafa IV (1807-1808)
• Mahmud II (1808-1839)
• Abdulmedžid I (1839-1861)
• Abdul Aziz (1861-1876)
• Murat V (1876)
• Abdul Hamid II (1876-1909)
• Mehmed V (Rišad) (1909-1918)
• Mehmed VI (Vahidedin) (1918-1922)